BEYOND ZERO with a film by Bill Morrison

BEYOND ZERO

with a film by Bill Morrison


Unlike official histories, that have often romanticized and glorified the war, artists have typically been the keepers of sanity, showing its brutality, destruction, and ugliness. For many, across history, creating art in those circumstances served as a survival mechanism.


While working on Beyond Zero I was inspired by anti-war writings, music, and art created during and immediately after World War I, including, for example, the writings of Wilfred Owen and Siegfried Sassoon, the music of Satie and Debussy, and the Dada movement.  The piece draws from their disillusionment about heroism and patriotism, summed up in Owen’s line from Dulce et Decorum, that to sweetly die for one’s country is the old lie.  


Throughout the piece, there are several documentary recordings from different wars – from the horrific “Loyalty Speech” of James Watson Gerard who served as a US Ambassador to Germany until 1917, to military commands of Serbian and Bosnian troupes during the conflicts that led to the brutal falling apart of Yugoslavia in 1990s, to the chilling sound of air-raid sirens during the bombing of London in World War Two.  My intention was to juxtapose these historical accounts of war with the finest expressions of spirit and creativity occurring at the same time – therefore Bela Bartok’s own playing of his Piano Suite written in 1916, and Huelsenbeck’s reading of his Chorus Sanctus, also written in 1916.  A girl calling her cats is a symbolic reminder of suffering of women and children, and of longing for lost safety and domesticity. 


Beyond Zero ends with fragments of a dark Byzantine hymn “Eternal Memory to the Virtuous,” chanted by the monks from the Kovilj monastery in Serbia in remembrance to all who lost their lives in the Great War and every single war since then.  NO MORE WAR!


See also HYPNOTIC PICTURES

Александра Вребалов:


Beyond Zero: 1914 – 1918


Беркли универзитет из Калифорније је наручио од „Кронос“ квартета целовечерњи програм којим би се обележила стогодишњица Првог светског рата. Концерт ће се одржати сутра, 6. априла, у оквиру циклуса „Cal Performances,“ а на њему је и oстварење „Beyond Zero: 1914—1918“ Александре Вребалов.

Ви сарађујете са „Кронос“ квартетом већ годинама. Како сте замислили своје најновије дело?


У оквиру овог концерта је и премијера мог комада „Изван нуле“ (Beyond Zero: 1914 – 1918) који прате архивски и видео материјали из ратног периода. У првим разговорима са „Кроносом“, још 2011. године, смо дефинисали наша становишта око обележавања ове стогодишњице и договорили се да у креативном тиму буду и редитељ Нил Морисон и визуелни уметник и ратни ветеран Дру Камерон. Бил Морисон је познат по магичним немим филмовима направљеним од оштећених нитратских трака, а један од њих, „Decasia“ је уврштен и у Амерички национални регистар филма. Дру Камерон је ратни ветеран који од изношених војних униформи прави папир и на њему штампа графике, а најновија серија графика обухвата баш тематику нашег новог дела – кадрове из Морисоновог филма и моје музичке скице за „Изван нуле“.


Како сте остварили ово вишемедијско дело, како изгледа „заједничко стварање“?


Једно од првих питања било је шта су наша уверења и вредности у односу на Велики рат, из ког угла желимо да се бавимо овом тематиком – која питања и одговоре садржи наша позиција. Наш однос према теми је на првом месту хуманистички и антиратни. Свако од нас је имао неког у породици, прадеде или деде, који су учествовали, или чак дали животе у том покољу, без обзира на којој страни у конфликту. Колективно, глобално, сви смо прошли то искуство – на сваком континенту растанци, ишчекивање вести, болести, немаштина, моменти предаха у којима се исцељују ране, рађају деца, ствара уметност. Ти моменти предаха, било у току кратког одсуства или у моменту тишине у рововима, тај међупростор рата у ком се обнавља животна енергија, у ком се самоодржање и стварање супротстављају смрти, та нит менталне и духовне снаге која је заслужна за уметничка дела из тог периода је нас и инспирисала да створимо овакав програм.

     

Да ли је било и неке конкретне инспирације изван музике?


Инспирисала ме је поезија песника великана из Првог светског рата, Вилфреда Овена и Сигфрида Сасуна, уметност Надежде Петровић или Милана Коњовића, као и многих других уметника који су били у жижи догађаја, на линији фронта и, или изгубили животе, или остали заувек без илузија о сулудости рата и злоупотреби патриотског осећања од стране политичара и кројача светских мапа. Такође ме је фасцинирала ерупција модерности у уметности у годинама пред почетак рата, непогрешива инуиција уметника која већ наговештава свет без до тада познате хијерархије и форме. Мислим на футуристе и на кубизам, на атоналност у музици, на разлику између „Буденброкових“ и „Смрти у Венецији“, које Томас Ман пише у само десетак година размака, обележавајући смену епоха. Сви ти примери говоре о презасићености старим и промовишу нови, често узнемирујући, фрагментарни доживљај света.


Како Ваша уметност премошћује јаз од стотину година?


Желела сам да „Изван нуле“ буде релевантан комад и за наше време, да нас истовремено повеже, и то преко чула више него интелектуално, са миљеом Првог светског рата. Директан приступ звуку тог доба сам остварила користећи архивске снимке Беле Бартока који свира своју Свиту Оп.14, насталу 1916. године, глас дадаисте Ричарда Хулсенбека који рецитује своју поему „Chorus sanctus“ насталу такође 1916. године, снимак претећег говора бившег америчког амбасадора у Немачкој Џејмса Џерарда упућеног Немцима и Америци 1917. године, као и снимак сирена за време бомбардовања у Другом светском рату, па и неколико снимака војних заповести из наших ратова деведесетих година. Прошло је сто година од тог рата без преседана по размерама и последицама, у коме је већина мушког становништва на разне начине пострадала или изгинула, а ми за тих сто година, по питању рата, нисмо цивилизацијски узнапредовали. Ту нит сам хтела да покажем упоредним постављањем музичких снимака везаних за ратне ситуације током једног века. Стваралаштво Црњанског, Аполинера, Бартока, Равела, дешавало се упоредо са војним поклицима, то је такође паралела која постоји у овом делу. Док једни кују ратне планове, други стварају – и то је у ширем смислу нека врста осврта и на наше изборе данас: можемо бити градитељи, можемо бити рушитељи, а готово увек поема једног дадаисте представља врхунски смисао у поређењу са ратним говором политичара.


...А женски гласови?


У музици, женски глас је чује само једном – када девојчица истрајно дозива мачке, као симбол вапаја да се врати онакав живот какав је био пре губитака. Жене се у филму појављују ретко, као болничарке, или су на гробовима својих вољених.


Како сте бирали аутентични филмски материјал и како сте, уопште, дошли до њега?


Прегледање архивских видео снимака у Конгресној библиотеци са редитељем Билом Морисоном је било посебно инспиративно. Провели смо неколико дана у охлађеним коморама са нитратским филмовима, буквално кроз руке пропуштајући хиљаде филмских котура да бисмо селектовали материјале из Првог светског рата. Затим смо те одабране делове, сувише оштећене да бисмо их стављали у пројектор, гледали под лупом и одлучивали шта задржавамо. Осећање је било као да погледом из потаје откривамо детаље нечијег лица, понос или нелагоду уморног војника, бруталност изрежираног јуриша преко мртвих тела ратрних другова да би се тек завршена битка поново одиграла пред камером, а снимљени материјал, као ратна пропаганда, послао у престонице да посведочи о херојству и успесима трупа. Спознаја да је сваки јуриш у филмовима из тог периода режиран је некако посебно језовита, јер рањени и подерани играју себе, симулирајући за камеру већ завршену битку.


Ваша музика увек комуницира емоцијама. Које су основне „емоционалне боје“ ове Ваше композиције?


Основне емоције које су дефинисале музику у делу „Изван нуле“ су вапај за разумом и дубока жалост – због окончаних живота, лепоте, младости и снаге – свих зараћених страна. У рововима, испрва понети идеализмом, а потом иако освешћени и мудри, сви борци су знали да више нису могли назад. Ми их зовемо херојима и патриотама, иако, ако се удубимо у њихове животне приче, видимо да су се копрцали у маказама личних уверења, националне припадности и лојалности држави или идеји. Петорица мојих предака су били мобилисани у аустроугарску војску, као уосталом и Милан Коњовић, Милош Црњански или Иво Андрић. Од петорице, један је подлегао болести, док су остали изашли из рата као војници на српској страни, а прадеда и са одликовањем. Уопште, позиција аустроугарских Срба у том рату, као и позиција сваке мањине у сваком рату, подцртава један аспект трагизма националних конфликата о ком се ретко говори трезвено – о смртима на „погрешној“ страни за све оне који нису имали прилику да се прикључе „својима“.


Који детаљ Ваше музике Вас највише веже за родно поднебље?


Уз киселином и временом нагрижене кадрове неба после битке у Морисоновом филму, на самом крају композиције, монаси манастира Ковиљ подржани исоном „Кронос“ квартета, опевају све мртве Великог рата. И Аустријанце и Немце, Србе и Енглезе и Французе, Бугаре и Турке, и све друге широм ратом опустошеног света. Вилфред Овен, који је погинуо недељу дана пре објаве мира у новембру 1918. године, у својој ратној песми „Dulce et decorum“ овако коментарише Хорацијев стих цитиран на гробљима војника широм света: „не говорите деци жељној безнадежне славе ту стару лаж – да је слатко и исправно умрети за домовину“. Ако сами нисте сигурни, питајте породице погинулих у ратовима које смо ми преживели. Или, потпуно апстрактно, запитајте се над само једним од многих примера из наше историје – да ли су херојство и патриотизам Надежде Петровић већи од онога шта би за нас значиле слике које је могла да створи да је преживела Велики рат?


Скоро стотину година касније, мој седамнаестогодишњи брат чита овај цитат и каже – али ти не схваташ колико би се мојих другова радо мењало са тим прадедама и борило се за неки смисао.

Наравно да схватам, баш о томе и јесте ова песма.


Минесота Ки, март 2014.


З.Премате