Dragi domaćini, uvaženi gosti, draga muzičarska porodice,
Stajati pred vama na današnji dan, besediti i ucestvovati u programu Mokranjcevih dana, manifestacije koji slavi našeg velikog Mokranjca, ovde u njegovom rodnom Negotinu, jedna je od najvecih počasti koja mi je pripala u našoj zemlji.
Ovog septembra 2022. godine, više od sto godina posle Mokranjčeve smrti, delim, rame uz rame sa mnogima od vas njegovu muzičarsku sudbinu. Osvrnuću se na pitanje - kakva je to sudbina stvaraoca, muzičara sa nasih prostora, sudbina koja nam je zajednicka sa Mokranjčevom; ali prvo zelim da kazem - u par reči - sta je Muzika za mene kao stvaraoca.
Za mene muzika nije zabava, nije biznis, nije čak ni profesija. Ona je alatka etike, put do duše, ravan lepote i ljubavi kroz koju je svako od nas, muzičara, pozvan da ostvari svoju suštinu. Sa muzikom je kao sa molitvom, ona je najfinija sfera duha, ona nas spaja sa suštinom ljudske duše i izvorom stvaranja. Po Orfickom učenju i u našoj u prošlost dalekosežnoj porodici pitagoreanskoj - ciji smo, mi muzicari, izdanci - pojam muzika označava sva umeća koja služe vaspitanju i pročišćenju duše. Kao i molitva, onima koji ne veruju u njenu moć, ona je poštapalica, dekor ili dramatično pribežište, a vernima ona je - sve. Muzika može da nas provede kroz vreme, spajajuci prošlost i sadašnjost, ona ce nas utešiti, profiniti; otkriće nam tajnu prirode ili nekog fenomena koji inače intelektom nismo uspeli da spoznamo; isceliće nas, uvešće nas u emocije koje, kada bi bile proživljene bez muzike, bile bi žive rane; pomiriće nas sa neprijateljem, jer pevajući istu pesmu ili predajući se istoj harmoniji mi harmonizujemo odnose, osecamo da pripadamo istoj, ljudskoj porodici.
Kakva je to muzicarska sudbina?
“Šteta bi bila gospodine Ministre da ovako darovit covek propadne.”
(Ovo je rečenica iz Molbe Beogradskog pevackog drustva upucene Ministru kulture pre 140 godina, da Mokranjcu odobri sredstva za studije u Minhenu.)
“Šteta bi bila gospodine Ministre da ovako darovit covek propadne.”
Dakle, kakav je to muzičarski usud, i sta od Mokranjca mozemo da naucimo i primenimo, na dobrobit naseg muzicarskog poziva i nase zajednice?
Drzava kao po pravilu kod nas, a uglavnom i u svetu ne pruza dovoljnu podrsku oblastima duha, jer u njima nema materijalne profiti. A kada pomaze, cesto pomaze onima koji su bliski vlasti, a sankcionise neistomisljenike. Citiracu mog americkog sunarodnika, arhitektu Frenka Lojda Rajta, da bih taj istorijski nesklad izmedju stvaralaca i politicara stavila u siri kontekst, u ovom slucaju u kontekst jedne bogate zemlje kao sto je Amerika:
Rajt je ovako komentarisao ocekivanje stvaralaca da drzavne strukture ponude resenja ili budu od koristi: „Ne znam ništa gluplje od toga da očekujemo da 'vlada' umesto nas reši naše probleme. Ako mi sami nemamo ideje, kako tek vlada može da ih ima?”
Sredine koje su siromasne, ispolitizirane i centralizovane, u smislu da ideje zive samo ako su odobrene i placene negde “od gore” - te sredine su samim tim, iz nuzde i traume, okrenute prvenstveno materijalnim pitanjima. Ideje, tanane i apstraktne, jos u povoju, kada im treba najvise paznje i resursa, ne shvataju se ozbiljno. A muzika, vec kakva je - nematerijalna i vremenska, temporalna umetnost - svojim nevidljivim, neuhvatljivim proizvodom nije nametljiva. Nase duhovne, nematerijalne tvorevine, nasi sati vezbanja instrumenta da bi se do perfkecije dovelo nesto efemerno poput odredjene boje zvuka, ili beskrajno poliranje horskog balansa u jednom akordu - izgledaju neozbiljni, uzaludni, a mi muzicari, kao da ne znamo da odvojimo vazno od nevaznog. Nasi zahtevi za podrsku upuceni su na mesta politicke moci, bas kao i Mokranjceve molbe za pomoc da se usavrsava u inostranstvu - i po pravilu, i tada i sada - mnogo je vise molbi odbijenih od uslisenih.
Rekla bih par reci, o znacaju usavrsavanja, na Mokranjcevom primeru.
Usavrsavanje podrazumeva da priznajemo tudj kvalitet jer “tamo negde” odlazimo po znanje koje zatim ugradjujemo u svoje iskustvo i sve buduce odnose. Kosmpolitska Mokranjceva sudbina, putovanja i studije u Minhenu, Rimu i Lajpcigu, daju mu vise iskustva i znanja iz prve ruke o Zapadnoj muzici i zivotu njegovog doba nego sto ih mnogi nasi savremenici danas imaju, uprkos tehnologiji, internetu, lakoci putovanja. Mokranjceve teznje da sprovede nacionalni program i u svetovnoj i u duhovnoj muzici, negujuci narodno tradicionalno pevanje, nikada se ne bi tim intenzitetom kristalisale da nije izasao iz zemlje i upoznao se sa novim vrednostima. O tome svedoce njegova pisma iz inostranstva. Kako i njegov zivot i delo potvrdjuju, da bismo razumeli sopstveni kontekst i vrednosti sopstvenog porekla, moramo da imamo reper, meru stvari, ogledalo. Izmestanje iz okruzenja i svega poznatog, makar na kratko, dovodi do toga da vise cenimo i tudj, ali i sopstveni identitet. Izmestanje iz uskog, poznatog kulturnog miljea pomaze nam da sagledamo njegovu autenticnost i da razumemo svoje mesto, kao i svoju pozvanost - da ocuvamo i unapredimo taj milje.
Zelje za napretkom i usavrsavanjem ocenjuju se cesto kao nepotreban luksuz ili ekstravagancija, a muzicko pregalastvo koje prirodno proistice iz usavrsavanja se ne smatra bitnim radom za dobrobit i napredak zemlje. Ucenja klasicne Grcke na kojima se bazira nasa civilizacija Muziku definisu kao neizostavni faktor u napretku drzave. Ta ucenja ne pominjem kao opste mesto, nego kao živi sistem vrednovanja u kom se svi mi, uključujući i Mokranjca pozicioniramo kao glasnici/službenici Muzike i njenog blagorodnog dejstva kako na pojedinca, tako i na drustvo.
A ako znamo znacaj i moc muzike, i ako smo svesni da su talenat i vizija u nama koji zivimo i stvaramo muziku, a samo retko u drzavnim strukturama, sta mozemo da ucinimo da muzika bude ziva, sveprisutna, kvalitetna, relevantna za naš zivot danas i za buduce generacije?
Mozemo da mislimo siroko, uvek drzeci na umu univerzalni znacaj muzike, da je Muzika moralni zakon, da daje dušu univerzumu, krila umu, polet mašti, a šarm i veselje životu i svemu,” a da delamo lokalno, primenjujuci te vrednosti u nasem neposrednom okruzenju. Iz te pozicije, lako je da sluzimo i da se dajemo onima koji su sa nama na putu muzike - nasim studentima, kolegama, nasoj publici. Duhovno i materijalno ispošćeni od ratova i loše ekonomije, od politike koja uglavnom ne mari za duhovne vrednosti, po instinktu samoodrzanja delamo ponekad razmisljajuci na nacin koji i Muziku i nas oštećuje. Pitamo se - šta ovde ima za mene - dok promisljamo o novoj ideji ili saradnji, umesto da se pitamo - kako ovde mogu da doprinesem, sta bas ja mogu ovde da dam - da to bude na svačiju dobrobit i rast?
Ponoviću jos jednom pitanje - šta je potrebno da učinimo da Muzika bude živa, sveprisutna, kvalitetna, relevantna za naš zivot danas i za buduće generacije?
Potrebno je da muzikom služimo i dajemo najbolje sebe.
A kada bas to radimo, a naš rad nije prepoznat ili materijalno nagradjen u nasoj sredini, svi mi ovde prisutni koji smo život posvetili Muzici i kojima je Mokranjac uzor, u njegovim recima imamo putokaz. On kaze:
“Ti ces i dalje, kao i do sada, raditi zato sto osecas da treba raditi - radices, jer mislis da treba da ostavis za sobom vidnu stazu, kojom si isao - radices jer si ubedjen da svakom narodu - a koliko tek srpskom - valja poslenika, valja dela. Ti ces raditi bez obzira na to da li ti se trud materijalno nagradjuje ili ne. Nagrada za tvoj rad bice onako isto idealna, kao sto su i pobude za rad”…””Raduj se i tuži! Veseli se i plači! Smej se i ropći! Ali uvek radi, gledaj napred, a koji put se i osvrni, da vidis koliko ih je koje si za sobom ostavio.”
Kada bi se sada osvrnuo, Mokranjac bi video nas: osnivamo festivale i ansamble, vodimo škole i horove, pišemo knjige i muziku, dokumentujemo i arhiviramo dostignuća duha, poducavamo buduce generacije; nastavljamo njegov put kako stvaranja tako i služenja za opste dobro.
Na tom putu, zelim nam da ne posustajemo, da nas u inspiraciji i vrednoći uvek vodi snazan duh, jer našoj sredini i celom svetu, više nego ikada,
potrebni su poslenici i dela.
Aleksandra Vrebalov
2. septembar 2022.g., Lenox, Massachussets